Превела Мирјана Живковић
Лора је чекала под стаблима палми, посматрајући море. Клајдов чамац већ се могао разабрати као мајушна избочина на далеком обзорју, једина неправилност на савршеном споју мора и неба. Размере су му се повећавале из минута у минут, све док се није одвојио од једноличне плаве кугле која је опасивала свет. Сада је могла да види Клајда како стоји на прамцу, са руком преко иврага, непомичан попут каквог кипа док покушава да је уочи међу сенкама обале.
„Где си, Лора?” зачу се његов жалобан глас из дио-наруквице коју јој је поклонио када су се верили. „Дођи да ми помогнеш, улов је повећи и не могу га сам однети кући.”
Тако, дакле! — помисли Лора. Због тога си ме, значи, позвао да похитам на обалу. Да би казнила Клајда прикладном мером забринутости, пустила га је да је узалудно зове чак шест пута, па чак ни онда није притиснула предиван златни бисер којим се укључивао одашиљач, већ је лагано изишла из сенке великих стабала и кренула искошеном обалом.
Клајд ју је прекорно одмерио погледом, али ју је ипак помирљиво пољубио чим се искрцао и привезао чамац. Онда су заједно почели да истоварују улов, захватајући велике и мале рибе из оба корита катамарана. Лора је и даље била надурена, али је вредно помагала, све док пешчане саонице које су чекале на обали нису до врха биле пуне жртава Клајдовог рибарског умећа.
Улов је уистину био добар; када се будем удала за Клајда, рече Лора у себи, бар нећу скапати од глади. Незграпна, оклопљена створења из мора ове лађе планете нису, заправо, била рибе; протећи ће још најмање сто милиона година пре но што природа овде изуми крљушти. Али била су сасвим добра за јело, а први колонисти дали су им имена која су донели са собом, са још толико других традиција, са незаборављене Земље.
„Ал их има!” забрунда Клајд, бацивши на блиставу гомилу последњи комад улова, који је прилично наликовао на лососа. „Побринућу се за мреже касније — хајдемо сад!”
Пронашавши не без потешкоћа ослонац за ногу, Лора ускочи на санке иза њега. Гипки ваљци закратко су се окретали у празно на песку, а онда чврсто захватише. Клајд, Лора и сто фунти одабране рибе стадоше да хитају усталасаном обалом. Превалили су половину кратког пута када једноставан, безбрижан свет који су познавали цео свој млади живот наједном престаде да постоји.
Знамење његовог проласка стајало је исписано горе на небу, као да је каква џиновска шака превукла комадом креде преко плавог небеског свода. Још док су Клајд и Лора гледали, блистави траг паре стао је да се осипа по ивицама, растачући се у праменове облака.
А онда зачуше један звук за који њихов свет није знао већ поколењима — звук који је понирао са висине од много миља поврх њихових глава. Нагонски се ухватише за руке док су гледали у ту бразду преко неба, белу попут снега, и слушали слабашан крик који је допирао са самих међа свемира.
Брод који се спуштао већ је зашао за обзорје пре но што су се њих двоје окренули једно према другом и продахтали, готово скрушено, исту магичну реч:
„Земља!”
После три стотине година ћутања матични свет је још једном посегао у правцу Таласе…
Зашто? — упита се Лора, пошто је минуо дуги тренутак откровења, а крик распараног ваздуха престао да одјекује са неба. Шта се догодило, после свих ових година, што је довело један брод са моћне Земље на овај миран и задовољан свет? Није било простора за нове колонисте овде на овом једином острву водене планете и Земља је то врло добро знала. Њени роботски извиђачки бродови картографисали су и испитали Таласу из свемира пре пет столећа, у раним данима међузвезданих истраживања. Знатно пре но што се сам човек отиснуо у бездане између звезда, његове електронске слуге отишле су у претходницу, кружећи око светова туђих сунаца, да би се потом вратиле натраг са ризницама знања, као што се пчеле враћају са медом у матичну кошницу.
Такав један извиђач пронашао је Таласу, неугледан свет са једним великим острвом у мору без обала. Једнога дана ће и овде бити рођени континенти, али ово је још нова планета чија историја тек треба да буде написана.
Роботу је било потребно стотину година да превали повратни пут, а онда је још наредних стотину његово сакупљено знање почивало у електронским памћењима великих рачунара који су чували ускладиштену мудрост Земље. Први таласи колонизација нису досегли до Таласе; постојали су уноснији светови који су имали првенство, светови на којима девет десетина површине није било прекривено водом. Но, коначно, пионири су стигли и овде; само десетак миља од места где је Лора сада стајала њени преци су први пут крочили на ову планету и прогласили је својином човечанства.
Изравнали су брда, засадили житарице, покренули реке, саградили градове и фабрике и умножавали се све док нису домашили природне границе свог копна. Са својим плодним тлом, изобилним морима и благом, потпуно предвидљивом климом Таласа није била свет који је постављао превелике захтеве својој усвојеној деци. Пионирски дух потрајао је можда два покољења; после тога колонисти су се задовољавали да раде онолико колико је неопходно (али не и више од тога), да носталгично сневају о Земљи и да препуштају будућност да се сама стара о себи.
Селом су колале разне претпоставке када су Клајд и Лора стигли. Вести су већ стигле са северног краја острва да је брод обуздао своју махниту брзину и да се враћа натраг на малој висини, очигледно у потрази за местом на које би се спустио. „Јамачно још имају старе карте”, приметио је неко. „Кладим се у десет према један да ће се приземити на истом месту где се спустила и прва експедиција, горе у брдима.”
Била је то разложна претпоставка и само неколико минута касније сва расположива превозна средства већ су напуштала село ретко коришћеним путем који је ишао на запад. Како је то приличило градоначелнику једног тако важног културног средишта као што је Залив палми (житеља: 572; привреда: рибарење, хидропоници; индустрија: непостојећа), Лорин отац налазио се на челу у својим званичним колима. Околност да је премаз боје на аутомобилу већ био зрео за уобичајену годишњу обнову није изгледала баш најсрећнија; могло се само надати да ће посетиоцима промаћи местимичне мрље голог метала. Уосталом, сама кола била су потпуно нова; Лора се још живо сећала узбуђења које је изазвао њихов долазак пре циглих тринаест година.
Мали караван сачињен од одабраних кола, камиона, па чак и двоје пешчаних санки, које су се с напором кретале, пређе преко кресте брда и заустави се поред једног знака изједеног временом на коме су стајале исписане једноставне, али упечатљиве речи:
МЕСТО СПУШТАЊА ПРВЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ НА ТАЛАСУ
1. ЈАНУАР, НУЛТА ГОДИНА
(28 мај 1. г. 2626.)
Прва експедиција — понови Лора у себи бешумно. Друга никада није уследила све до сада…
Брод је приспео на тако малој висини и тако тихо да је већ готово био поврх њих пре но што су га уопште постали свесни. Није се чуо никакав звук мотора само краткотрајно шумење лишћа док се узнемирени ваздух ширио међу крошњама. А онда је поново све утихло, али Лори се чинило да је блистави овоид који је почивао на утрини велико сребрно јаје које ће се сваког часа излећи и донети нешто ново и необично на спокојан свет Таласе.
„Тако је мали”, прошапута неко покрај ње. „Нису могли стићи са Земље у овој стварчици!”
„Разуме се да нису”, узврати одмах неизбежни самозвани стручњак. „Ово је само чамац за спасавање прави брод је горе у свемиру. Зар се не сећате да је и прва експедиција…”
„Пссст”, прекиде га неко трећи. „Излазе!”
Збило се то током само једног откуцаја срца. Тренутак раније бешаван труп изгледао је тако гладак и целовит да је око узалуд тражило неки знак отвора. А онда, већ наредног трена, појавио се овални улаз из кога је кратка рампа водила до тла. Ништа се није покренуло, али нешто се догодило. Лора није имала никакву представу како је то било могуће, али прихватила је то чудо без изненађења. Сличне ствари напросто је ваљало очекивати од једног брода који долази са Земље.
У сеновитом улазу стадоше да се крећу неке прилике; гомила која је чекала није се огласила ни најмањим звуком док су посетиоци лагано излазили и одмах почели да жмиркају због снажне светлости непознатог сунца. Било их је седморица сви мушкарци и уопште нису деловали као супербића која је она очекивала. Истина је била, додуше, да је висина свих нешто изнад просека, као и да им је кожа готово бела. Осим тога, изгледали су забринуто и неодлучно, што је Лору прилично збунило. Тог часа јој је први пут пало на ум да ово спуштање на Таласу није било хотимично, односно да су посетиоци у подједнакој мери изненађени што су се обрели овде као и житељи што им се указала прилика да их поздраве.
Градоначелник Залива палми, суочен са врхунским тренутком своје каријере, иступи напред да започне говор који је махнито припремао још од часа када је кренуо из села. Само секунду пре но што ће заустити прву реченицу проже га изненадна сумња која му у часу потпуно обриса памћење. Сви су аутоматски претпоставили да брод долази са Земље али то је било само пуко нагађање. Сасвим је било могуће да је упућен овамо и са неке друге колоније, од којих им је најмање десетак било ближе него матични свет. Све што је Лорин отац успео да прозбори, обузет паником због протокола, било је:
„Желимо вам добродошлицу на Таласи. Ви сте са Земље претпостављам?” Ово 'претпостављам' учини градоначелника Фордајка бесмртним; протећи ће читаво столеће пре но што се открије да та фраза није сасвим оригинална.
Међу свим људима који су чекали Лора је била једина која није чула потврдан одговор, изговорен на енглеском који током столећа раздвојености као да је постао малчице бржи. Јер у том тренутку она је први пут угледала Леона.
Изишао је из брода и, настојећи да се креће што ненаметљивије, упутио се садрузима у подножју рампе. Можда се задржао да би извршио нека подешавања на контролним уређајима; можда је, што је изгледало вероватније, извештавао о току сусрета велики матични брод, који мора да почива негде горе у свемиру, далеко изнад и последњих трачака атмосфере. Ма шта био разлог, Лорине очи од тог часа нису се заустављале ни на ком другом.
Још тог првог трена постало јој је јасно да њен живот више никада неће моћи да буде исти. Било је то нешто ново и изван свеколиког искуства, нешто што ју је испуњавало чуђењем и страхом истовремено. Побојала се за љубав коју је осећала према Клајду; а чудила се новој и непознатој ствари која јој је ушла у живот.
Леон није био висок као остали садрузи, али је зато био знатно стаменије грађен, одајући утисак моћи и вичности. Његове очи, веома тамне и пуне живости, биле су дубоко усађене у лице грубих црта које нико не би могао назвати лепим, али за које је Лора нашла да је узнемирујуће привлачно. Био је то мушкарац који је имао прилике да види призоре што их она није могла ни да замисли — мушкарац који је, можда, ходио улицама Земље и видео њене знамените градове. Шта је сада радио овде, на самотној Таласи, и откуда оне црте напетости и забринутости око његових очију које су непрекидно нешто тражиле?
Једном ју је већ осмотрио, али поглед му је тада без задржавања склизнуо даље. Сада се вратио, као да га је сећање на то нагнало, и он је први пут постао свестан Лоре, као што је и она од самог почетка била свесна њега. Погледи им се укрстише, премошћујући бездане времена, простора и искуства. Брижна напетост попусти у Леоновим веђама, напете црте лагано се опустише; и он се коначно осмехну.
Био је већ сумрак када су се говори, банкети, пријеми и разговори окончали. Леон је био веома уморан, али му је ум деловао одвећ живо да би му допустио да заспи. После напетости која је владала последњих неколико недеља, пошто су га пробудили продорни и бучни звуци сигнала за узбуну и пошто се са колегама упирао да избави оштећени брод, тешко је могао да појми да су најзад стигли на безбедно.
Какву су само невероватну срећу имали што се ова настањена планета налазила тако близу! Чак и када не би могли да оправе брод и наставе путовање до чијег су их окончања чекала још два столећа, овде су бар могли да остану међу пријатељима. Никакви морнари, било мора или свемира, у оштећеном броду нису се могли ничем бољем надати.
Ноћ је била прохладна и мирна, блештећи непознатим звездама. Но, ипак су се могли разабрати неки стари пријатељи, иако су древна устројства сазвежђа била безнадежно изгубљена. Видео се моћни Ригел, нимало слабији упркос додатним светлосним годинама које су његови зраци морали превалити пре но што стигну до његових очију. А оно мора да је џиновски Канопус, готово у линији са њиховим одредиштем, али на толико већој раздаљини да чак и када буду стигли до свог новог дома он неће изгледати нимало сјајнији него на небу Земље.
Леон затресе главом, као да је желео да одагна из ума тај ошамућујући, хипнотишући призор бескраја. Заборави звезде, рече он у себи ионако ћеш се поново суочити са њима. Држи се овог малог света док си на њену, иако он може бити тек зрнце прашине на путу између Земље коју више никада нећеш видети и циља који те чека на крају пута, кроз стотине година.
Његови пријатељи већ су спавали, уморни и задовољни, као што је и било право. Он ће им се ускоро придружити када му то буде допустио његов неспокојан дух. Али најпре ће се мало упознати са овим светом на који га је случај довео, овом оазом настањеном припадницима његове врсте у пустињама свемира.
Изишао је из дугачке, једноспратне гостинске куће, која је била припремљена за њих очигледно у великој хитњи и запутио се једином улицом Залива палми.
Никога није било напољу, али је из неколико кућа допирала дремљива музика. Изгледало је да мештани имају обичај да рано иду на починак — или су можда и они били исцрпљени узбуђењем и гостољубивошћу тог дана. То је одговарало Леону који је желео да буде сам док му се ускомешане мисли не успокоје.
Из мирне ноћи која га је оптакала постао је свестан мрмљања мора и тај звук га је одмамио са празне улице. Било је мрачно међу палмама, када су се светла села притулила иза њега, али мањи од Таласина два месеца налазио се високо на југу, а његов необичан жути сјај сасвим му је довољно обасјавао пут. Прошао је кроз узан појас стабала и на крају обале која се стрмо спуштала угледао океан који је прекривао готово цео овај свет.
Низ рибарских чамаца био је привучен уз руб воде и Леон лагано крену ка њима, радознао да види како су занатлије Таласе решили један од човекових најстаријих проблема. С одобравањем је осмотрио уредна пластична корита, уске упоредне пловке изван чамца, електричне чекрке за извлачење мрежа, компактан мали мотор, радио са антеном за одређивање правца. Ова готово примитивна, али потпуно примерена једноставност дубоко је деловала на њега; тешко се могао замислити већи контраст правом лавиринту сложености моћног брода који је почивао негде изнад његове главе. За тренутак га је понела једна маштарија; како би било пријатно одбацити све године обуке и учења и заменити живот погонског инжењера на звезданом Броду за спокојан, непрохтеван живот једног рибара! Јамачно им је потребан неко ко ће им одржавати чамце, а можда је могао да смисли и нека побољшања…
Он одбаци те ружичасте снове, уопште не хајући због њихових очигледних мањкавости, и запути се дуж покретног фронта пене где су таласи губили своју последњу снагу у окршају са тлом. Под ногама су му лежали остаци новорођеног живота овог младог океана празне шкољке и оклопи рачића који су зацело прекривали и обале Земље пре милијарду година. Ево, на пример, једне збијено уплетене завојнице од кречњака коју је зацело већ раније видео у неком музеју. Сасвим је могла то бити; свако устројство које је једном послужило сврси Природа бескрајно понавља са света на свет.
Слабашан жути сјај брзо се ширио преко источног неба; пред Леоновим очима Селена, унутрашњи месец, диже се поврх обзорја. Невероватном брзином читав месец, који је био у последњој четврти, изрони из мора, обасјавши обалу изненадном светлошћу.
И у тој плими блиставости Леон наједном виде да није сам.