Ovaj roman temelji se na jednoj zamisli obrađenoj pre skoro trideset godina u kratkoj priči istog naslova (sada je uvršćena u moju zbirku Druga strana neba). Ovu verziju je, međutim, neposredno — i negativno — nadahnula skorašnja plima spejs-opera koja je zapljusnula televizijske i bioskopske ekrane. (Pitanje: šta je suprotno od inspiracije — ekspiracija?)
Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti: veoma sam uživao u najboljim epizodama Zvezdanih staza, kao i u eposima Lukasa i Spilberga — da se pomenu samo najznamenitiji primeri ovog podžanra. Ali ova ostvarenja spadaju u epsku fantastiku, a ne u naučnu fantastiku u strogom značenju ovog termina. Sada izgleda gotovo izvesno da u stvarnoj vaseljeni verovatno nikada nećemo nadmašiti brzinu svetlosti. Čak i najbliži zvezdani sistemi uvek će od nas ostati udaljeni decenijama ili stolećima; nikakav „hiperpogon” nikada vas neće prebacivati iz epizode u epizodu da biste stigli na vreme za emitovanje naredne nedelje. Veliki Producent na Nebu naprosto nije tako isplanirao svoj program.
Tokom poslednje decenije došlo je do značajne i prilično iznenađujuće promene stava naučnika prema problemu postojanja vanzemaljske inteligencije. Cela ova oblast nije stekla obimnije uvažavanje (osim među onim sumnjivim spodobama koje se nazivaju piscima naučne fantastike) sve do šezdesetih godina, kada se pojavilo delo Šklovskog i Segana Razumni život u svemiru (1966), koje je ovde predstavljalo beočug.
Ali sada je došlo do preokreta. Potpuni neuspeh nastojanja da se pronađe bilo kakav trag života u Sunčevom sistemu ili da se razaberu eventualni međuzvezdani radiosignali, koje bi naše velike antene trebalo da sasvim lako registruju, nagnao je neke naučnike da utvrde kako smo „možda mi sami u svemiru…” Dr Frenc Tipler, najistaknutiji zagovornik ovog gledišta, rasrdio je (nesumnjivo hotimice) seganijance time što je jednom od svojih radova dao izazovan naslov „Ne postoje inteligentni vanzemaljci”. Karl Segan et al tvrde, međutim (i ja se slažem sa njima) da je prerano izvlačiti ovako dalekosežne zaključke.
U međuvremenu, rasprava uzima maha; kao što je mudro primećeno, i potvrdan i odrečan odgovor ovde bili bi izuzetno značajni. Pitanje se, međutim, može razrešiti jedino činjenicama i nalazima, a nikako makar i svom silom logike, koja može izgledati veoma uverljiva. Ja bih voleo kada bi ceo spor bio dobrovoljno zamrznut za deceniju ili dve, kako bi radioastronomi dobili priliku da, poput ispirača zlata, na miru proseju bujicu šumova koja se neprekidno sliva sa neba.
Ovaj roman je, između ostalog, moj pokušaj da napišem potpuno realistično prozno delo o temi međuzvezdanog putovanja — baš kao što sam u knjizi Preludijum za svemir (1951) upotrebio činjenice o poznatoj ili predvidljivoj tehnologiji da predočim Čovekovo prvo putovanje izvan Zemlje. Ne postoji ništa u ovoj knjizi što prkosi poznatim načelima ili ih poriče; jedina uistinu nesputana ekstrapolacija jeste „kvantni pogon”, ali čak i ta zamisao ima veoma uvaženo poreklo. (Videti „Zahvalnice”). Ukoliko bi se ispostavilo da je posredi samo puka maštarija, uvek postoji nekoliko izglednih alternativa; a ako smo mi, primitivci iz dvadesetog stoleća, kadri da ih zamislimo, buduća nauka biće nesumnjivo u stanju da pronađe i nešto znatno bolje.
Artur Klark
Kolombo, Šri Lanka,
3. jul 1985.