„То је беба”, рече Мириса. „Упркос садашњем изгледу, једног дана ће израсти у савршено нормално људско биће.”
Осмехивала се, али су јој очи биле влажне. Уопште јој није пало на памет, све док није разабрала Лоренову очараност, да је у маленој Тарни по свој прилици било више деце него на читавој планети Земљи током последњих деценија када је прираштај пао дословце на нулу.
„Је ли оно… твоје?” упита он тихо.
„Па, пре свега није посреди никакво оно, већ он. То је Брантов нећак, Лестер — чувамо га док су му родитељи на Северном Острву.”
„Прелеп је. Смем ли мало да га држим?”
Као на неки знак, Лестер се даде у плач.
„Не би баш било паметно.” Мириса се насмеја, а онда журно подиже бебу и упути се према најближем купатилу. „Препознајем ове сигнале. Нека те Брант и Кумар мало проведу около док чекамо на остале госте.”
Ласанци су били љубитељи забава и нису пропуштали прилику да их приређују. Долазак Магелана био је, у дословном смислу, прилика живота — штавише, много живота. Да су посетиоци били брзоплети и прихватили све позиве који им беху упућени провели би сваки тенутак у будном стању јурећи са једног званичног или незваничног пријема на други. Нимало прерано, капетан је издао једно од својих ретких, али неумољивих упутстава — „Бејових муња”, или једноставније „Бејомуња”, како су иронично називана — које је прописивало свим официрима највише један пријем у пет дана. Било је оних који су сматрали да је ово одвећ великодушно, с обзиром на време које је углавном било потребно да би се човек опоравио од ласанског гостопримства.
Резиденција Леонидасових, у којој су тренутно обитавали Мириса, Кумар и Брант, била је велико здање прстенастог облика које је представљало дом ове породице већ шест поколења. Високо један спрат — у Тарни је било мало вишеспратница — оно је опасивало травнато унутрашње двориште промера тридесет метара. У самом његовом средишту налазило се мало језеро са острвцетом до кога се могло стићи сликовитим дрвеним мостом. А на острву се уздизала једна палма, која није изгледала баш у најбољем стању.
„Стално их морају мењати”, рече Брант са призвуком извињавања у гласу. „Неке теранске биљке сасвим добро успевају овде — док друге напросто копне упркос свим хемијским средствима којима подстичемо њихов раст. Исти је проблем и са рибама које смо покушали да одомаћимо. Са слатководним фармама је, разуме се, све у реду, али за њих немамо простора. Врло је фрустрирајуће помислити да нам на располагању стоји милион пута већи океански простор, само када бисмо могли да га ваљано употребимо.”
Према Лореновом приватном мишљењу Брант Фалконер је умео да буде досадан када би почео да прича о мору. Морао је, међутим, да призна да је то била безбеднија тема разговора него Мириса, која је у међувремену успела да се ослободи Лестера и сада је поздрављала нове госте који су управо пристизали.
Да ли је и у сну могао да помисли, запита се Лорен, да ће се наћи у једној оваквој ситуацији? Био је заљубљен и раније, али су сећања — па чак и имена — милостиво била ишчилела захваљујући програмима брисања кроз које су сви прошли пре но што су напустили Сунчев систем. Он чак не би ни покушао да их поново оживи; зашто мучити себе сликама из прошлости која је сада потпуно уништена?
Чак је и Китанино лице избледело, иако ју је видео у хибернакулуму пре само недељу дана. Она је била део будућности коју су планирали, али коју можда никада неће поделити: Мириса је, међутим, била овде и сада — пуна живота и смеха, а не замрзнута у сну од пола миленијума. Нагнала га је да се поново осети целовитим, радосним због сазнања да га напрезања и исцрпљеност Последњих Дана ипак нису лишили младости.
Сваки пут када би били заједно он је осећао нарочити притисак који му је говорио да је поново мушкарац; све док овај порив не буде утажен, за њега ће бити мало мира, па чак неће моћи ни да делотворно обавља свој посао. Било је тренутака када му се чинило да види Мирисино лице отиснуто на плановима и схематским дијаграмима залива Мангров и тада би био принуђен да на тастатури компјутера закратко притисне дугме за „паузу” пре но што поново буде у стању да са њим заподене прекинути ментални разговор.
На Лореново олакшање, Брант се изненада извини и журно некуд оде. Лорен убрзо установи и разлог ове хитње.
„Заповедниче Лоренсоне!” ослови га градоначелница Волдрон. „Надам се да вам је у Тарни удобно.”
Лорен прогунђа у себи. Знао је да би требало да се опходи учтиво према градоначелници, али друштвене конвенције никада му нису биле јача страна.
„Сасвим удобно, хвала. Чини ми се да још нисте имали прилике да упознате ове џентлмене…”
Он позва преко травњака, знатно гласније него што је то стварно било потребно, групу колега који су управо приспели. На сву срећу били су нижег чина; чак и изван дужности субординација је доносила повластице, које он никада није оклевао да искористи.
„Градоначелнице Волдрон, ово је поручник Флечер — сада си први пут доле, зар не, Овене? Поручник Вернер Нг, поручник Ранџит Винсон, поручник Карл Босли…”
Баш као какав клан Марсоваца, помисли он, стално се држе заједно. Па, тако су представљали изврсну мету, а и били су група пријатних и занимљивих младих мушкараца. Сумњао је да је градоначелница уопште приметила када је извео своје стратешко повлачење.
Дорин Чанг би знатно више волела да је разговарала са капетаном, али овај се појавио само накратко и симболично, испио једно пиће, извинио се домаћинима и отишао.
„Зашто ми не допусти да га интервјуишем?” упита она Калдора, који није имао сличне инхибиције и већ је снимио пуних неколико дана аудио и видео материјала.
„Капетан Сирдар Беј”, узврати он, „ужива повлашћен положај. За разлику од нас осталих, он није дужан да пружа објашњења — нити да се извињава.”
„Примећујем призвук благог сарказма у вашем гласу”, примети главна звезда таласанске радио-телевизије.
„Није било намерно. Веома се дивим капетану, па чак прихватам и његово мишљење о мени — уз извесну резервисаност, разуме се. Овај — да ли ви ово снимате?”
„Не сада. Овде је превише бучно.”
„Срећа по вас што сам ја тако лаковерна особа, будући да нема начина на који бих то могао да установим.”
„Сасвим сигурно не снимам, Мозесе. А шта он то мисли о вама?”
„Радо ће саслушати моје мишљење и уважаваће моје искуство, али ипак не верујем да ме схвата одвећ озбиљно. Знам тачно и зашто. Једном ми је рекао: „Мозесе, вама се допада моћ, али не и одговорност. Мени, међутим, прија и једно и друго.” Била је то веома оштроумна опаска, која језгровито изражава сву разлику између нас.”
„Шта сте одговорили на то?”
„Шта сам могао да кажем? Било је потпуно тачно. Само сам се једном упустио у практичну политику — иако, додуше, није испало катастрофално, ипак нисам уистину уживао.”
„Калдоров крсташки поход?”
„Ох, знате за то? Глуп назив — наљутио ме је. А то је била још једна ствар око које се капетан и ја нисмо сложили. Он је мислио — и још то мисли, сигуран сам — да Упутство које нам налаже да избегавамо све планете које су потенцијална станишта живота представља сентименталну бесмислицу. Ево још једне изреке врлог ми капетана: „Закон разумем. Метазакон је сра…” овај, празноверје.”
„Сјајно — морате ми једном допустити да то снимим.”
„Таман посла. Шта се то збива тамо?”
Дорин Чанг била је упорна дама, али знала је када треба да одустане.
„Ох, то је Мирисина омиљена гасна скулптура. Свакако сте их имали и на Земљи.”
„Свакако. А будући да и даље не снимате, рећи ћу вам да сумњам да је то уметност. Но, делује забавно.”
Главна расвета била је искључена у једном делу дворишта и десетак гостију се окупило око нечега што је личило на велики мехур од сапунице који је у пречнику имао готово један метар. Кренувши ка њему, Чанг и Калдор уочише како се у унутрашњости мехура образују први ковитлаци боје; овај настанак наликовао је рођењу какве спиралне маглине.
„Зове се „Живот”„, објасни Дорин. „и налази се у Мирисиној породици већ две стотине година. Али гас почиње да отиче; сећам се да је раније био знатно светлији.”
Но, чак и овако, деловало је веома упечатљиво. Батерије, електронске топове и ласере, који су се налази у основи, програмирао је неки стрпљив, давно преминули уметник са циљем да створе низ геометријских облика који су се лагано развијали у органска устројства. Из средишта кугле ницала су још сложенија обличја, да би потом, ширећи се, ишчезавала, а на њихова места пристизала нова. У једној згодној секвенци приказана су једноћелијска створења како се успињу завојитим степеницама, у којима је лако било разабрати модел ДНК молекула. Са сваким степеником додавано је понешто ново; неколико минута касније приказ је обухватио целу одисеју, дугу четири милијарде година, која је раздвајала амебу од човека.
Уметник је затим покушао да иде и даље и Калдор је убрзо изгубио нит. Обриси флуоресцентног гаса постали су одвећ сложени и превише апстрактни. Можда би се, ако би се представа видела више пута, коначно разабрало неко устројство…
„Шта је са звуком?” упита Дорин када је вртлог ускомешаних боја у мехуру наједном згаснуо. „Раније је постојала прилично добра музичка пратња, нарочито на крају.”
„Прибојавала сам се да ће неко то питати”, одговори Мириса, уз нелагодан осмех. „Нисмо сигурни да ли је проблем у механизму репродуковања или у самом програму.”
„Али, сигурно имате резервну јединицу!”
„Ох, да, разуме се. Али резервни модул је затурен у Кумаровој соби, вероватно затрпан негде испод делова његовог кануа. Све док не видите његов брлог уопште вам неће бити јасно шта заправо значи ентропија.”
„То није кану — већ кајак”, успротиви се Кумар, који је управо стигао са једном згодном локалном девојком са којом се држао за руку. „А шта је то ентропија?”
Један од млађих Марсоваца био је довољно будаласт да покуша да му то објасни тако што је насуо два пића различите боје у исту чашу. Пре но што је стигао далеко да одмакне, глас му је загушила снажна музика из гасне скулптуре.
„Видите!” узвикну Кумар, надјачавши буку, уз очигледан понос. „Брант може све да поправи!”
Све? помисли Лорен. Питам се… Питам се…